Kada ove sezone pomislimo na KK Partizan na pamet nam padnu ukršteni ligamenti, Bogdan Bogdanović i promenljiva forma tokom sezone. Ligamenti su sa terena odstranili prvo Bertansa, zatim Vestermana i Milosavljevića dok je povreda zgloba naterala Tarensa Kinsija da završi sezonu pre vremena i sada možemo samo da nagađamo kako bi sezona izgledala da su svi bili zdravi.
Partizan na kakav smo navikli u poslednjih nekoliko godinama bio je dominantan na centarskim pozicijama. Igra na mali broj poena, čvrsta odbrana i kontrola reketa na vrhunskom nivou krasile su igru ekipe Duška Vujoševića. Ove godine dopirnos tria Musli - Gagić - Milutinov često nije bio na nivou potrebnom da se na pojedinim mečevima ostvari balans spoljne i unutrašnje linije. U momentima kada bi usled premora i mnogo utakmica u kratkom roku spoljna linija zakazala u šutu visoki igrači Partizana često nisu imali dovoljno snage da povuku i preuzmu odgovornost u napadu ali i u odbrani. Atipično za Partizan došlo se u situaciju da u toku sezone poveže desetak poraza u dvanaest ili trinaest mečeva. Postavilo se pitanje da li Top 16 predstavlja plus ili minus što se tiče potrošnje, broja mečeva i povreda koje je prouzrokovala sa jedne i novca sa druge strane. Povreda Dragana Milosavljevića u Nokia areni u Tel Avivu nanela je mnogo muka u odbrani Partizanu kako u igri čovek na čoveka, tako i u 1-3-1 zoni, na strani pomoći ali i u napadu gde je njegov učinak do tada verovatno bio najbolji u karijeri.
Sezonu je svakako svojim napadačkim učinkom obeležio Bogdan Bogdanović. U poređenju sa prethodnom sezonom sa 15 minuta u proseku minutaža mu je porasla duplo (30.8). 15 poena u proseku bila je dovoljna za peto mesto u ABA ligi dok je po broju poena ukupno bio četvrti iza Šarića, Lešića i Gordića. 13.8 poena u Evroligi akumulirano sa Top 16 fazom je za svaki respekt imajući u vidu da je više od pola sezone igrao na poziciji 1. Čudesne partije u Evroligi u pojedinim mečevima označile su ga kao mladog igrača sa izuzetnim potencijalom, reči hvale stizale su sa svih strana, Svetislav Pešić posebno nije štedeo reči kada je A reprezentativac Srbije u pitanju. Sukob sa Duškom Vujoševićem je za malo ekskalirao u prestanak saradnje Bogdanovića i Partizana ali je Bogdan na kraju ipak sezonu nastavio u klubu u kojem je i istu započeo. Kako to obično biva ima i druga strana ljubitelja košarke u njegov opis ubacivala je epitete zaista neprimerene za jednog mladog i talentovanog košarkaša. Dolazak Aleksandra Pavlovića za Partizan značio je raspodelu poseda među igračima na drugačiji način. Tepić je kako sezona odmiče svoju statistiku popravio na sasvim solidnu s obzirom da se u prethodnim sezonama nije naigrao košarke. Početak sezone u Lijetuvos Ritasu i prethodna sezona u Kahasolu značila je više klupu nego parket ali je igrom i povratkom u surovi trenažni proces Duška Vujoševića svoje brojke postavio na pristojan nivo.
Promenljiva forma uslovljena je svakako skraćenom rotacijom koja je morala da odigra ogroman broj mečeva ove sezone. Igrački kadar menjao se gotovo na svakih 20 dana što zbog povreda, što zbog dolaska novi/starih igrača u klub. Nove uloge igrači su dobijali gotovo na nedeljnom nivou. Situacija je bila toliko ozbiljna da je strateg Partizana, Duško Vujošević, praktično bio primoran da se odrekne Kupa Radivoja Koraća i da na meč sa FMPom izađe sa rezervnim sastavom. Bogdanović je sve ljubitelje košarke navikao na prosek od oko 14 poena u svim takmičenjima ali su obično uspesi Partizana bili vezivani za formu Tarensa Kinsija i Žoa Lovernja. Kada bi pomenuti dvojac bio na visini zadatka uz Bogdanovića Partizan je uspevao da pobedi i Fenerbahče u gostima kao i veliki CSKA u Kombank Areni u Top16 fazi Evrolige. Dojam je da je Kinsi u ABA ligu doneo fascinantan šut sa poludistance, promena kretnje u polaznom koraku i skok šut postali su njegov trademark i kada je bio u dobrom ritmu retko koja ekipa bi uspela da ga zaustavi.U odbrani stravičnim blokadama i ukradenim loptama doneo je neverovatnu energiju koju su i navijači znali da prepoznaju. Pod košem Lovernj je povredom Bertansa ostao usamljen na poziciji četiri i praktično je sezonu izgurao sam. Fantastičan u skoku, fanatičnom borbenošću i energijom zadužio je kapitensku traku u Partizanu. Ne preterano graciozan u igri svoju rolu i ugovor odrađuje do poslednjeg evra pa tako nije slučajno što se uz Bogdanovića našao u idealnoj petorci ABA lige za ovu sezonu. 30 minuta u proseku na parketu kako sezona odmiče čak je i na njega ostavila traga kada je napadački učinak u pitanju. Skok i odbrana ostali su konstantni.
Što se tiče pristupa igri čini se da se Partizan nikada nije u ovoj meri oslanjao na individualne kvalitete pojedinaca. Polazeći od skromnog doprinosa centraske linije (ni 15 poena ukupno po utakmici tria Musli-Gagić-Milutinov u ABA Ligi) ekipa je bila primorana da rešenja traži u igri spolja. Odbrana je za nivo ABA lige ostala na sasvim solidnom nivou što je uprkos svim mukama sa kojima su se susreli i najveći uspeh Duška Vujoševića ove godine. Akcije su uglavnom bile odigravane za Bogdana Bogdanovića, Kinsi je neretko napadao i 1 na 4 dok je Lovernj tražio svoje šanse iz drugog plana poentirajući iz skoka u napadu. Dobro trčanje kontri i solidna igra u tranziciji olakšala je Partizanu mnogo toga u ABA ligi.
Odbrana je dosta izgubila izostankom Dragana Milosavljevića, 1-3-1 se više igra radi odmaranja igrača usled smanjene rotacije nego što zona zaista donosi neke rezultate na parketu. Ponovo rotacija je ta koja je naterala Partizan da igra sa manje prekršaja nego što je to za njih nekoliko godina unazad bilo karakteristično. Dozvoljeno je mnogo šuteva sa poludistance i linije 6.75 kao posledica zone i na tome Vujošević svakako nije bio zadovoljan.
Uoči F4 Partizan će se sastati sa Cedevitom, ekipom koja će na centarskim pozicijama tražiti svoju šansu, Bilan i Nurkić uz Smita i Reya biće igrači na koje će igrači Duška Vujoševića obratiti najviše pažnje. Sama činjenica koliki je ulog u pitanju igračima Partizana ne ostavlja mnogo toga osim da zaborave na sve mečeve koje su igrali ove sezone i odigraju meč kao da im je poslednji.
Partizan na kakav smo navikli u poslednjih nekoliko godinama bio je dominantan na centarskim pozicijama. Igra na mali broj poena, čvrsta odbrana i kontrola reketa na vrhunskom nivou krasile su igru ekipe Duška Vujoševića. Ove godine dopirnos tria Musli - Gagić - Milutinov često nije bio na nivou potrebnom da se na pojedinim mečevima ostvari balans spoljne i unutrašnje linije. U momentima kada bi usled premora i mnogo utakmica u kratkom roku spoljna linija zakazala u šutu visoki igrači Partizana često nisu imali dovoljno snage da povuku i preuzmu odgovornost u napadu ali i u odbrani. Atipično za Partizan došlo se u situaciju da u toku sezone poveže desetak poraza u dvanaest ili trinaest mečeva. Postavilo se pitanje da li Top 16 predstavlja plus ili minus što se tiče potrošnje, broja mečeva i povreda koje je prouzrokovala sa jedne i novca sa druge strane. Povreda Dragana Milosavljevića u Nokia areni u Tel Avivu nanela je mnogo muka u odbrani Partizanu kako u igri čovek na čoveka, tako i u 1-3-1 zoni, na strani pomoći ali i u napadu gde je njegov učinak do tada verovatno bio najbolji u karijeri.
Sezonu je svakako svojim napadačkim učinkom obeležio Bogdan Bogdanović. U poređenju sa prethodnom sezonom sa 15 minuta u proseku minutaža mu je porasla duplo (30.8). 15 poena u proseku bila je dovoljna za peto mesto u ABA ligi dok je po broju poena ukupno bio četvrti iza Šarića, Lešića i Gordića. 13.8 poena u Evroligi akumulirano sa Top 16 fazom je za svaki respekt imajući u vidu da je više od pola sezone igrao na poziciji 1. Čudesne partije u Evroligi u pojedinim mečevima označile su ga kao mladog igrača sa izuzetnim potencijalom, reči hvale stizale su sa svih strana, Svetislav Pešić posebno nije štedeo reči kada je A reprezentativac Srbije u pitanju. Sukob sa Duškom Vujoševićem je za malo ekskalirao u prestanak saradnje Bogdanovića i Partizana ali je Bogdan na kraju ipak sezonu nastavio u klubu u kojem je i istu započeo. Kako to obično biva ima i druga strana ljubitelja košarke u njegov opis ubacivala je epitete zaista neprimerene za jednog mladog i talentovanog košarkaša. Dolazak Aleksandra Pavlovića za Partizan značio je raspodelu poseda među igračima na drugačiji način. Tepić je kako sezona odmiče svoju statistiku popravio na sasvim solidnu s obzirom da se u prethodnim sezonama nije naigrao košarke. Početak sezone u Lijetuvos Ritasu i prethodna sezona u Kahasolu značila je više klupu nego parket ali je igrom i povratkom u surovi trenažni proces Duška Vujoševića svoje brojke postavio na pristojan nivo.
Promenljiva forma uslovljena je svakako skraćenom rotacijom koja je morala da odigra ogroman broj mečeva ove sezone. Igrački kadar menjao se gotovo na svakih 20 dana što zbog povreda, što zbog dolaska novi/starih igrača u klub. Nove uloge igrači su dobijali gotovo na nedeljnom nivou. Situacija je bila toliko ozbiljna da je strateg Partizana, Duško Vujošević, praktično bio primoran da se odrekne Kupa Radivoja Koraća i da na meč sa FMPom izađe sa rezervnim sastavom. Bogdanović je sve ljubitelje košarke navikao na prosek od oko 14 poena u svim takmičenjima ali su obično uspesi Partizana bili vezivani za formu Tarensa Kinsija i Žoa Lovernja. Kada bi pomenuti dvojac bio na visini zadatka uz Bogdanovića Partizan je uspevao da pobedi i Fenerbahče u gostima kao i veliki CSKA u Kombank Areni u Top16 fazi Evrolige. Dojam je da je Kinsi u ABA ligu doneo fascinantan šut sa poludistance, promena kretnje u polaznom koraku i skok šut postali su njegov trademark i kada je bio u dobrom ritmu retko koja ekipa bi uspela da ga zaustavi.U odbrani stravičnim blokadama i ukradenim loptama doneo je neverovatnu energiju koju su i navijači znali da prepoznaju. Pod košem Lovernj je povredom Bertansa ostao usamljen na poziciji četiri i praktično je sezonu izgurao sam. Fantastičan u skoku, fanatičnom borbenošću i energijom zadužio je kapitensku traku u Partizanu. Ne preterano graciozan u igri svoju rolu i ugovor odrađuje do poslednjeg evra pa tako nije slučajno što se uz Bogdanovića našao u idealnoj petorci ABA lige za ovu sezonu. 30 minuta u proseku na parketu kako sezona odmiče čak je i na njega ostavila traga kada je napadački učinak u pitanju. Skok i odbrana ostali su konstantni.
Što se tiče pristupa igri čini se da se Partizan nikada nije u ovoj meri oslanjao na individualne kvalitete pojedinaca. Polazeći od skromnog doprinosa centraske linije (ni 15 poena ukupno po utakmici tria Musli-Gagić-Milutinov u ABA Ligi) ekipa je bila primorana da rešenja traži u igri spolja. Odbrana je za nivo ABA lige ostala na sasvim solidnom nivou što je uprkos svim mukama sa kojima su se susreli i najveći uspeh Duška Vujoševića ove godine. Akcije su uglavnom bile odigravane za Bogdana Bogdanovića, Kinsi je neretko napadao i 1 na 4 dok je Lovernj tražio svoje šanse iz drugog plana poentirajući iz skoka u napadu. Dobro trčanje kontri i solidna igra u tranziciji olakšala je Partizanu mnogo toga u ABA ligi.
Odbrana je dosta izgubila izostankom Dragana Milosavljevića, 1-3-1 se više igra radi odmaranja igrača usled smanjene rotacije nego što zona zaista donosi neke rezultate na parketu. Ponovo rotacija je ta koja je naterala Partizan da igra sa manje prekršaja nego što je to za njih nekoliko godina unazad bilo karakteristično. Dozvoljeno je mnogo šuteva sa poludistance i linije 6.75 kao posledica zone i na tome Vujošević svakako nije bio zadovoljan.
Uoči F4 Partizan će se sastati sa Cedevitom, ekipom koja će na centarskim pozicijama tražiti svoju šansu, Bilan i Nurkić uz Smita i Reya biće igrači na koje će igrači Duška Vujoševića obratiti najviše pažnje. Sama činjenica koliki je ulog u pitanju igračima Partizana ne ostavlja mnogo toga osim da zaborave na sve mečeve koje su igrali ove sezone i odigraju meč kao da im je poslednji.
Нема коментара:
Постави коментар