Half-Man, half-Amazing!

Te godine bilo je veliko rivalstvo između dva velika igrača,sa jedne strane Vinsa Kartera u Torontu,a sa druge strane Trejsija MekGrejdija u Orlandu. Svaki meč ovih timova je bio za pamćenje.

Krenimo od 2000. godine. Takmičenje u zakucavanju na Ol star vikendu i čuveno ‘’360 windmill dunk ’’,koje je oborilo sve prisutne sa nogu, a da biste shvatili koliko je to dobro zakucavanje bilo, trebalo je samo pogledati facu Sekila O’Nila.

Te iste godine samo par meseci kasnije, nastupao je za olimpijski tim, i tu je izveo jedno spektakularno zakucavanje u meču protiv Francuske,preko Freda Vajsa (koji će pamtiti ovo do kraja života,u to sam siguran). Isto takvo zakucavanje izveo je i preko velikog Alozna Morninga (po meni lično još bolje izvedeno).

I onda dolazimo do 2005. godine,i možda njegovog najatraktivnijeg zakucavanja ikad. Desilo se na Ol Star meču. Krenula je kontra,uzeo je loptu,bacio od tablu,i ostalo je magija.

Puno ime mu je Vinsent Lamar Karter, rođen je 26. Januara 1977 godine na Floridi. Inace rođak poznatog NBA igraca,Trejsija MekGrejdija. Pre nego sto predjemo na njegovu karijeru,početke na koledžu i nastupe u juniorskoj reprezetaciji, da spomenemo i neke zanimljivosti iz Karterovog života.Bio je glavni bubnjar u njegovom srednjoškolskom bendu, a pored bubnjeva bio je dobar i sa saksofonom. Bila mu je ponuđena muzčika  stipendija na Betin Kukman koledžu, srećom, odabrao je da se bavi košarkom,milioni fanova bili bi uskraćeni za njegove spektakularne poteze da je tada odabrao „pogrešan“  koledž. Godine 2002. pušta u rad http://vincecarter15.com, na kom objavljuje humanitarne akcije svoje fondacije „Ambasada nade“, vesti sa njegove košarkaske akadamije, slike sa humanitarnih večera na kojima je prikupljao novac za decu na Floridi i Ontariju. Još mnogo toga možete pronaći na njegovom sajtu. Godine 2003. izabran jeza Ol Star meč pre velikog Džordana, ali je odlučio da to mesto ustupi legendi. Sledeće godine dobija i priznanje za humanitarni rad njegove fondacije.  Treba napomenuti još da je 2002. godine donirao 2,5 miliona dolara za izgradnju nove sportske hale, njegovoj  Meinlend srednjoj školi.

Nastupao je za koledž Severna Karolina, gde je boravio 3 sezone, prosečno je beležio 12.3 poena, 4.9 skokova,i  1.9 asistencija po utakmici. Dva puta je svoj koledž odveo na Fajnal  For NCAA-a, 1997. i 1998. godine. Godina 1988. mu je bila bas uspešnija, pošto je te godine zabeležio 15.6 poena i 6.1 skokova  po meču, na 32 utakmice, što mu je obezbedilo ulazak u tim konferencije, kao i u drugi tim Ol Amerikan izbora. Te sezone je izabran u juniorski tim SAD, i beleži nekoliko značajnijih uspeha sa tom selekcijom, a ujedno mu od tad i kreće karijera konstantnim usponom. Kao sofmor u sezoni 1996/97, biva izabran u treći ACC Tim, beležeći te sezone 13 poena i 4.5 skokova po utakmici.

U sezoni 1998/99 kreće njegova profesionalna karijera. Prvo ga Golden Stejt bira kao 5. pika na draftu, a zatim ga odmah prosleđuju u Toronto. Tu ga je sačekao njegov rodjak Mekgrejdi, odigrali su stvarno dve uspešne sezone zajedno. Brajant je jednom prilikom izjavio:  „Da su ostali još koju sezonu zajedno u tandemu,siguran sam da bi osvojili nekoliko naslova prvaka“ .U Torontu provodi šest sjajnih sezona, a uspeo je da ih dovede čak 3 puta do plejofa, što je najuspešniji period u istoriji franšize. U sezoni 1999/2000 izabran je za rukija godine, a sledeća sezona mu je možda i najuspešnija u karijeri. Beleži prosečno 27,6 poena,dovodi  Reptorse do polufinala, gde u trećem meču protiv Filadelfije postiže 50 poena, od toga 13 trojki, i time postavlja rekord po broju pogođenih trojki na jednom meču plejofa. Ipak, to ije bilo dovoljno.

2004. godine, čelni ljudi Toronta, nezadovoljni radom stručnog štaba, prave velike promene u klubu. To se Karteru nije dopalo, on je predložio i smatrao da je najbolja opcija za novog GM-a NBA legenda Džulijus Erving. Ta ideja nije prošla, i došlo je do žešćih verbalnih sukoba izmedju Kartera i čelnih ljudi Reptorsa. Odmah nakon toga usledio je i zahtev za trejd. Karter je trejdovan u Nju Džersi Netse, a postao je jedna od najomraženijih ličnosti kod navijača Reptorsa. Svaki put kada bi igrao utakmicu protiv Toronta, na svaki njegov kontakt sa loptom, mogli su se čuti zvižduci, a bilo je i uvredljivih transparenata namenjenih Vinsu. Mržnja navijača prema Vinsu je išla toliko daleko da su se navijači Reptorsa skupili na jednom trgu i svi zajedno palili njegove dresove. 6.Novembra.2012 godine u svom intervjuu za TSN RADIO 1050, Karter je rekao da je Toronto i dalje u njegovom srcu, i pored velike mržnje koju su navijači ispoljavali prema njemu tokom proteklih godina. Tada je izneo jednu činjenicu,za koju se nije znalo do tog trenutka. Naime on je noć pre trejda u Netse, zvao tadašnjeg GM-a  i tražio da ostane u klubu, da je promenio mišljenje, i izvinio se za svoje nepromišljene postupke. Nažalost zbog verbalnih sukoba,dobio je negativan odgovor.To je sledećeg dana potvrdio pomenuti GM.

U Netsima je bio od 2004. do 2009. godine. Odigrao je stvarno sjajne sezone tu, a kao što je i sam rekao od samog početka trenirao je mnogo više nego li dok je bio u Reptorsima, i to se odrazilo pozitivno  u njegovoj igri. Sezona 2005/06 mu je bila jako uspešna. Džejson Kid i on su predvodili Netse do 48 pobeda te sezone, i prve pozicije u Atlantik diviziji. Koliko su se dobro slagali na terenu i pružali stvarno fantastične partije zajedno tih godina, govori činjenica da su Kid i Karter 7.Aprila 2007. postali prvi duo posle Džordana i Pipena koji je zabeležio po tripl-dabl na jednoj utakmici. Na kraju u poslednjoj sezoni u Netsima, kao nagrada i priznanje za sve što je uradio za klub u proteklim sezonama, stigla je i kapitenska traka. Netsi su odlučili da te sezone uz nekoliko veterana,ubace mladje igrače koje su planirali da budu okosnica tima  u narednim sezonama,a  uloga Kartera je bila da im bude mentor.

Nakon te sezone prelazi u Orlando,a zatim i u Finiks Sanse,gde provodi po jednu sezonu. U sezoni 2011/12 prelazi u Dallas Maverickse,gde igra i dan danas.

Na kraju mogu samo reći: "Half-Man, Half-Amazing."

Il grande Carlton!

Svedoci smo da se košarka menja. Zahtevi igre forsiraju fizički spremnije, izdržljivije igrače, broj utakmica promenama sistema takmičenja uglavnom  raste, oni koji to ne mogu da isprate ne prolaze selekciju vrlo često i na uštrb samog kvaliteta njihove igre.

Danas se vraćamo u 1988. godinu. Tada sedamnaestogodišnji Italijan rođen u Londonu na sreću svih nas odabrao je da flautu zameni košarkaškom loptom. Njegovo ime je Karlton Majers. 

Evropska košarka u 2014-oj godini ne može se pohvaliti velikim brojem kvalitetnih šutera, igrača koji u svojim rukama imaju poene, veliko srce da odluče najteže mečeve i dovoljno jaku emociju da ih svaki poraz zaboli toliko da im svaki sledeći meč predstavlja svojevrsnu osvetu. Karlton je imao sve pomenuto. Karakter pobednika, hrabrost i stav na terenu nisu mu dali da posustane. Veliki rivalitet grade veliki igrači. Duel Predraga Danilovića (Virtus) i Karltona Majersa (Fortitudo) ispunio je sve moguće kriterijume da postane i ostane jedan od najvećih u poslednjoj deceniji dvadesetog veka u italijanskoj košarci. Osim što su igrali za dva tima iz istog grada, njihov rivalitet podignut je na nivo Pallacanestra da bi u narednim godinama dobio i reprezentativni značaj. 

Priča o Italijanu jamajčanskog porekla počinje 1971. godine u Londonu. Otac je svirao saksofon pa se očekivalo da će mladi Karlton nastaviti njegovim stopama. Posle 10 godina provedenih u Engleskoj porodica Majers preselila se u Rimini, gradić na obali Jadranskog mora nedaleko od San Marina. Između časova flaute i škole Karlton je igrao košarku iz hobija da bi tek sa 17 godina definitivno odlučio da napusti školovanje i da je pomenuti sport njegov životni poziv.

U periodu od 1988. do 1992. godine Majers je igrao za italijanskog drugoligaša Mar Rimini. U prvoj sezoni beležio je prosečno 2.5 poena po utakmici, u drugoj 5.9, a u sezoni 1991/92 dogodila se eksplozija. Majers je u svojoj poslednjoj sezoni u drugoj ligi prosečno postizao 26.8 poena po utakmici i već sledeće godine prelazi u Skavolini kao velika nada italijanske košarke. Da to stvarno i jeste pokazao je već u debitantskoj sezonu u prvoj ligi gde je na 39 mečeva beležio prosečno 16.2 poena sa 33% šuta za 3 poena.

Hejvud Vorkman, Majersov saigrač, najbolje je objasnio sistem igre Skavolinija te sezone: ‘’ Vrlo je jednostavno, date loptu Karltonu da on odluči šta će sa njom da uradi.’’

Njegov rast bio je primetan iz sezone u sezonu. U svojoj drugoj vezanoj u Skavoliniju sa 16.2 poena po utakmici prosek je podigao na 25.2 sa čak 40.7% šuta za 3 poena!  Te sezone Karlton je prvi put proglašen za najkorisnijeg igrača lige, a rekord po broju postignutih poena postavio je na 51.

26.01.1995.

Tog dana Karlton Majers uradio je nešto što ni 19 godina kasnije nikome nije pošlo za rukom kada je u pitanju evropska košarka.

Sezona 1994/95 značila je njegov povratak u Rimini u drugu ligu. Na meču protiv Udina Majers je postigao neverovatnih 87 poena ( 14/22 za 2 poena, 9/19 za 3 poena i 32/35 sa linije penala)! Šta reći o utakmici u kojoj jedan igrač ostvari 94 indeksna poena? Iako to nije rekord po broju postignutih poena u Evropi svih vremena (Erman Kanter je postigao 153 poena za Fenerbahče 1988. godine protiv Hilaspora, Korać 99 protiv Alvika 1965. godine.. ) niko nije bio ni blizu Majersa u naredne dve decenije igranja košarke u evropi. Posle tri četvrtine igre na meču sa Udinama treneru i saigračima je bilo jasno da je Majers blizu nečeg velikog. Sve lopte u poslednjoj deonici išle su upravo na njega.

Prave stvari tek dolaze i puna igračka afirmacija sledi. Naredna godina značila je povratak u prvu ligu, ovog puta u Fortitudo Bolonja gde se Majers zadržao narednih 6 sezona. Saigrač u prve dve sezone bio mu je i odlični Aleksandar Đorđević, legenda јugoslovenske košarke, a tim se tada zvao Timsistem Bolonja.

U prve tri sezone provedene u Timsistemu ekipa je sva tri puta bila drugoplasirana u italijanskom šampionatu (1995/96 – 2005/06 Fortitudo je čak 8 puta bio drugoplasirani tim Italije).

Odličnim partijama u tim sezonama Majers je Fortitudu doneo prve trofeje. 1997 godine Majers je poneo titulu najboljeg strelca Evrolige i  po drugi put je proglašen za najkorisnijeg igrača italijanske lige. U čuvenoj petoj utakmici finala 1997. godine Karlton Majers je postigao 41 poen ali je Beneton odneo pobedu i titulu rezultatom 84:82.

**Majers je u karijeri postigao 40 i više poena na 17 mečeva!

Fortitudo je 1998. godine osvojio prvi veliki trofej – Kup Italije u kojem je najbolji igrač bio upravo Majers.

Naredna  sezona donela je trofej u Superkupu Italije, a prvi i jedini put Majers je podigao titulu prvaka Italije 2000-te godine pod vođstvom Karla Rekalkatija. Prosečno je beležio 19.1 poen po utakmici, sa linije 6.25 šutirao je 45,6%, sa linije penala čak 90.1%  (2. u prvenstvu iza Luisa Buloka – 91.38%). PAF Bolonja (kako se te sezone zvao Fortitudo) u svom rosteru imao je sjajne igrače. Pored Majersa tu su bili Gregor Fućka, Đanluka Bazile, Arturas Karnišovas, Đakomo Galanda, Stojko Vranković i naš Marko Jarić.

U sezoni 2000/01 Majers je postavio dan danas važeći rekord Evrolige sa 41 postignutim poenom protiv Reala iz Madrida (88:70 za Fortitudo).  Taj rekord su do sada izjednačili samo Kaspars Kambala i Alfonso Ford u Evroligi u ovom veku.

Naredne sezone već su najavile dominaciju Emanuela Đinobilija koji je u naredne dve godine u ekipi Virtusa bio najkorisniji igrač lige. Majers je 2001. godine prešao u Virtus Romu (kasnije Wurth Roma i Lottomatica Roma) gde je proveo naredne tri sezone. Sezonu 2004/05 započeo je u Montepaskiju da bi istu završio u ekipi Valjadolida (jedina ekipa za koju je igrao u karijeri koji je van granica Italije) u kojoj je na 28 mečeva beležio prosečno 21.1 poen!

Majersova kruna karijere došla je korz reprezentaciju Italije. 1997. i 1999. godine osvojio je srebrnu, odnosno zlatnu medalju. 1997. godine Jugoslavija je ubedljivom partijom u finalu pobedila Italijane 61:48 uz 17 poena Majersa iako su Italijani u grupnoj fazi pobedili naš tim rezultatom 74:69. Dobro ste pogodili, Majers je i na tom meču bio najbolji igrač Italije sa 24 poena. Dve godine kasnije Majers je vodio Italiju tokom čitavog turnira do samog vrha. Protivnike je zatrpavao redom sa po 22 poena Rusiji, Bosni i Hercegovini i Turskoj, 20 je dao Česima, a u finalu je sa 18 poena rešio meč protiv Španije koji su Italijani dobili rezultatom 64:56. Sasvim zasluženo se te godine našao u idealnoj petorci turnira.

Najveće počasti Majers je poneo upravo kroz Olimpijski tim svoje države gde mu je 2000-te godine učinjena čast da na velikom otvaranju ponese zastavu svoje države.

Karlton Majers je u italijanskom prvenstvu odigrao 637 mečeva i postigao 12.102 poena, za tri poena prosečno je šutirao 40%, za 2 poena 51% dok je sa linije slobodnih bacanja kroz karijeru išao preko 85%.

Il grande Carlton se sa košarkaške scene povukao 2010. godine u četrdesetoj godini života. Po njegovom oproštaju, komesar lige Dino Menegin izjavio je sledeće:

‘’Nadam se da će mlađi igrači izučavati video snimke njegovih partija. Karlton Majers je pravi primer za svakoga od nas!’’

 

John Starks - miljenik Gardena

Put do NBA lige je izuzetno tezak, pun izazova i teskoca. Da biste postali NBA kosarkas, potrebno je uloziti mnogo znoja i truda. Mnogi kosarkasi zastanu na tom putu, ne budu draftovani, ili ispadnu iz lige posle nekoliko godina. Ali za jednog od tih kosarkasa cinjenica da nije bio uopste izabran na draftu nije ga sprecila da napravi all-star karijeru. Za njega, neuspeh nije bio opcija. Taj kosarkas je bio John Starks.

 

Starks je rodjen 1965g. u gradu Tulsi u drzavi Oklahoma. Odrastao je sa svojom bakom, majkom, i sedmoro brace i sestara. Starks je imao tesko odrastanje. Njegovu majku su cesto maltretirali i zlostavljali. U srednjoj skoli, Starks je igrao kosarku samo godinu dana. Promenio je 4 koledza, bio je hapsen zbog kradje i uhvacen je  kako pusi kanabis. Delovalo je kao da je Starksov zivot krenuo stranputicom. Ali sve se promenilo kada je Starks uspeo da izbori kosarkasku stipendiju na Oklahoma State koledzu i da nadje posao u lokalnom supermarketu. Starks je tokom dana isao u skolu, a uvece je bio na poslu. U jednom intervju-u posle je pricao kako ga je to iskustvo promenilo i kako je shvatio da, ako moze da igra kosarku tokom dana i da zaradjuje tokom noci, da moze da sve postigne radom i da, ako bude dobio priliku da se probije da se nece vracati kuci. Diplomirao je 1988 i tog leta izasao na NBA draft, ali nijedna ekipa nije bila zainteresovana za njega. Za mnoge mlade igrace to bi bio udarac ali ne i za Starksa koga je zivot naucio da za sve u zivotu mora da se bori. Posle neuspele probe u San Antoniu, Starks je uspeo da nadje sebi NBA klub, Golden State Warriose. Za Warriorse je odigrao 36 utakmica. Na kraju sezone, Golden State ga je otpustio i Starks je opet morao na tezi nacin da nadje sebi angazman u NBA ligi. Proveo je par godina u Continental Basketball Ligi i World Basketball ligi pre nego sto ga je sreca konacno pogledala. Tokom probe u NY Knicksima 1990g. , Starks je pokusao da zakuca preko Patrika Ewinga, ali je zaradio povredu kolena. Knicksi su mogli da ga otpuste samo ukoliko bi se njegova povreda sanirala do decembra. Kako se to nije desilo, Starks je ostao u NY Knicksima. Ispostavice se kao pravi potez. Starks je debitovao u dresu Knicksa bas protiv Majkl Dzordana i Cikago Bullsa. Vrlo brzo je postao miljenik publike u Gardenu zbog svoje izuzetne borbenosti i srcanosti.

 

 

Sledeca sezona je bila prekretnica u njegovoj karijeri. Te sezone, 1991-92, u klub je stigao novi trener, Pat Riley, koji je forsirao tvrdu, defanzivnu kosarku. New York je te sezone dramaticno popravio rekord, bili su prvi na Atlantiku i postali su sila u istocnoj konferenciji. Starks je vrlo brzo postao startni bek, i nezamenljiv deo masinerije Knicksa. Njegova tvrdoglavost, neustrasiv i borben stil igre, i njegova prgavost se savrseno uklopila u stil Pata Riley-a(Starks je bio poznat po tome sto je znao da udje u klinc sa protivnim igracima, pa je cak u plej-ofu protiv Indijane 1993g. udario glavom Redzija Millera). Sam je sebe opisivao kao osobu koja bi uradila sve za pobedu. Bio je poznat kao odlican defanzivac, imao je izuzetan odraz i mnogi su igraci zavrsili na njegovom posteru, medju njima i Horace Grant i Michael Jordan (cuveni „The Dunk“ – pri kraju druge utakmice finala istoka 1992-93, i sa 3 poena razlike za NY, Starks je preveo loptu na polovinu Bullsa, sacekao da Ewing postavi pik, a zatim krenuo na drugu stranu poslavsi BJ Armstronga po burek i zakucao preko Horace Granta i Jordana i tako osigurao pobedu Knicksa). Iako nije bio nikada poznat kao vrhunski trojkas, pogadjao je kada je ostajao sam. Ewing i Starks su zajedno predvodili Knickse do finala istoka dva puta(91-92 i 92-93) ali ni cuvena odbrana Niksa nije imala resenja za Chicago Bullse i legendarnog MJ-a. Starks je posleo pricao kako je svaki put temeljno proucavao Jordanove partije i poteze pred njihov medjusobni duel . Ali MJ-a jednostavno nije bilo moguce zaustaviti i Niksi su tih sezona ostali praznih ruku.  

 

                                  

Sezona 1993-94 je bila najbolja sezona za Starksa, koji je imao u proseku 19 poena i 6 asistencija tokom sezone i nastup na All-Star utakmici, jedini u njegovoj karijeri. MJ je tada otisao u svoju prvu penziju, i Knicksi su napokon stigli do finala posto su izbacili Redzija Millera i njegove Pacerse. U finalu su ih docekali Houston Rocketsi predvodjeni Hakeemom Olajuwonom.  Starks je briljirao u toj finalnoj seriji, igrajuci mozda najbolju kosarku svoje karijere. Ali u 7. utakmici finala, Starks je pruzio ocajnu partiju, sutirajuci 2-18 iz igre, od toga 0-10 u 4. cetvrtini. Knicksi su izgubili, a Starks je postao meta ostre kritike. Ta 7. utakmica je zauvek ostala mrlja u njegovoj karijeri, a Starks nije vise imao priliku da nastupi u NBA finalu. Sledece sezone Pacersi su se osvetili Knicksima, i izbacili ih iz plej-ofa. Pat Riley je sutradan podneo ostavku. To je bila prekretnica u Starksovoj karijeri. Novi trener, Don Nelson, uveo je potpuno drugaciji, ofanzivni stil igre. Starksov tvrd i fizikalni stil igre nije se uklopio u taj sistem. Novi udarac stigao je 1996. kada su Knicksi doveli Alana Hjustona da bude u startnoj petorci. Ali ni to nije obeshrabrilo Starksa(stavise, Starks je bio prvi koji je docekao Alana Hjustona i koji mu je priredio dobrodoslicu. I do danas su ostali dobri prijatelji.), njegova upornost se opet isplatila i te sezone i Starks je imao jos jednu odlicnu sezonu i na kraju osvojio nagradu za najboljeg 6. igraca u NBA ligi. Ali Knicksi su te sezone bili izbaceni od Miami Heat-a predvodjeni Patom Riley-em, posle one cuvene tuce u 5. utakmici plej-ofa gde su i Starks, i Ewing i Houston dobili suspenzije.

Starks je imao veliku zelju da karijeru zavrsi u Niksima, ali mu se ta zelja nije ispunila. Knicksi su ga trejdovali u Warriorse 1998. Tamo je proveo 2 godine, zatim je bio trejdovan u Cikago, 2 sezone je proveo u Juti, i 2002. godine je okoncao karijeru.

John Starks je bio izuzetno bitan igrac za taj tim NY Knicksa i miljenik publike. Njegova borbenost, zelja za pobedom, srcanost je obelezila njegovu karijeru. Starks nije bio NBA sampion, niti je bio MVP lige. Imao je samo jedan all star nastup. Nije clan Hall of Fame kuce, niti su Knicksi povukli njegov dres. Ali je Starks svaki svoj uspeh krvavo zasluzio. Imao je bezbroj prilika da se preda, odustane i niko mu ne bi zamerio zbog toga. Ali to nije bilo u prirodi Johna Starksa. Zato ga je i publika obozavala i zato ce ostati upamcen kao jedan od najboljih igraca NY Knicksa.

 
Pratite nas i na Facebook-u na stranici : Kosarkaski asovi i legende!